Порекло једне фашистичке репутације: Милан Стојадиновић, председник владе Краљевине Југославије (1935-1939)

Драган Бакић
Балканолошки институт САНУ

Порекло једне фашистичке репутације: Милан Стојадиновић, председник владе Краљевине Југославије (1935-1939)

Милан Стојадиновић, председник владе Краљевине Југославије (24. јун 1935 ‒ 4. фебруар 1939), успоставио је срдачне односе са Мусолинијевом Италијом и Хитлеровом Немачком, што му је донело репутацију човека који је био на добром путу да и сам постане фашиста. То је било опште место у историографији комунистичке Југославије, у којој је сматран за јединог одговорног за то што је Југославија заменила подршку западним демократским земљама колаборацијом са Силама осовине.[1] Један амерички историчар словеначког порекла га је приказао као амбициозног државника који је прибегавао фашистичким методама како би успоставио диктатуру.[2] Други су, пак, југословенског премијера описивали као „политичког опортунисту” који је играо на карту тржишта нацистичке Немачке ради економске добити.[3] У једном новијем истраживању, закључено је да нема основа да се Стојадиновић посматра као фашистички диктатор.[4]

После атентата на краља Александра Карађорђевића у октобру 1934. године, кнез Павле, намесник малолетног престолонаследника (1934-1941), и његов премијер латили су се тешког задатка да умире унутрашња трвења изазвана хрватским сепаратизмом и да се обезбеде од ревизионистичких покушаја суседних држава. У међународној ситуацији обележеној растућим утицајем Сила осовине, где пријатељски односи са Француском и регионални савези попут Мале и Балканске антанте нису били довољан гарант безбедности, Стојадиновић је 25. марта 1937. потписао споразум о пријатељству са Италијом. Италијански министар спољних послова, Галеацо Ћано, гајио је личне симпатије према Стојадиновићу и сматрао је да су његова политичка уверења фашистичка.[5] За Италију, споразум је представљао брану од претње у коју би се Немачка могла претворити после неизбежног Аншлуса. Југославија је поштеђена главне опасности споља и паралисала је спољашњу потпору Хрватској сељачкој странци Владимира Мачека и профашистичком терористичком усташком покрету, чији припадници су се скривали у Италији и били одговорни за атентат на краља. Но, Стојадиновић је гајио и блиске односе са Немачком како би заштитио земљу од још једне промене италијанске политике.[6] Важно је имати у виду да није на себе преузео никакве обавезе према тоталитарним силама и да је држао средњи курс између два идеолошка блока у Европи – демократске Француске и Британије са једне стране и Сила осовине са друге. Паралелно је одражавао равнотежу између Италије и Немачке, што му је омогућавало да неутралише притисак обеју сила. Дакле, његову спољну политику диктирали су реалполитички обзири и била је изузетно успешна.

Заправо, корени Стојадиновићеве репутације као фашисте у настајању леже у пропаганди његових политичких противника. Забрањена Комунистичка партија прогласила га је фашистом, али њихов глас се није далеко чуо, а осим тога, та је оптужба била део грубе комунистичке квалификације југословенске краљевине као „монархистичко-фашистичке диктатуре”. Комунистичко схватање је добило на значају тек после рата, када је усвојено у званичној историографији. Међу српском демократском опозицијом, Драгољуб Јовановић, лидер Земљорадничке левице, први је напао Стојадиновића, и то већ фебруара 1937. године, тј. пре него што је потписан споразум са Италијом. Истицао је да се у Европи стварају два фронта, демократски и фашистички, тврдећи да је свако ко за себе каже да је неутралан у ствари „на страни фашизма”.[7] То није било изненађујуће ако се има у виду његово залагање за „руско-француско-енглеску оријентацију, за демократију, за Словенство” без много обазирања на реалност. Међутим, највећи ударац имиџу Стојадиновићеве Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) задала је усклађена кампања Уједињене опозиције – коалиције Демократске странке, Земљорадничке странке и једне фракције радикала. Њихова кампања посебно је дошла до изражаја од октобра 1937. године. До тада су српске опозиционе партије већ биле усмериле своју оштрицу на зближавање са Италијом и промену курса југословенске политике, користећи симпатије српског народа према савезницима из Првог светског рата. „Влада г. Стојадиновића се подала иницијативи из Рима и Берлина, у којој је једини циљ одвајање Југославије од досадашњег њеног спољно-политичког система” и почела да дела „изван оквира Лиге народа, изван политике Француске и Енглеске, која заснива чување мира на колективној безбедности”, писало је у декларацији коју су потписали предводници Радикалне, Земљорадничке и Демократске странке.[8] Још један показатељ њихове намере да стекну политичке поене критикујући Стојадиновићеву непопуларну спољну политику било је то што су искористили посету француског министра спољних послова Ивона Делбоса Београду у децембру 1937. да подстакну незадовољство у народу.[9]

Поред тога, Уједињена опозиција је оптужила владу да формира сопствене „јуришне одреде” и запретила да ће на терор одговорити силом.[10] Лидери опозиције су се чак обратили и Намесништву, упозоравајући да прваци ЈРЗ „стварају борбене организације својих припадника, униформишу их, и спремају се, како смо извештени, и да их наоружају, па да са таквим, организованим, униформисаним и наоружаним четама отпочну борбу.”[11] То се односило на омладину ЈРЗ, која се управо припремала да одржи велики конгрес у Београду. У ствари, одговарајуће униформе биле су обавезне за омладинце које су пратили Стојадиновића на путовањима по земљи, присуствовали званичним дочецима током посета страних званичника и обезбеђивали страначке митинге током избора 1938. године. Укупно узев, није их било много. Треба напоменути и да је ношење униформи било распрострањена мода у читавој Европи тога времена и нипошто није било својствено само фашистичким групама или крајњој десници.[12] Иако довољан повод да изазове оштре критике политичких противника, чини се да су размере ношења униформи заправо одражавале чињеницу да омладина ЈРЗ-а није била ни приближно бројна као масовни покрети у Италији и Немачкој. Штавише, није имала ни озбиљнију организацију нити била милитантнија од других партијских формација у Југославији као што су Мачекова Хрватска сељачка заштита и Хрватска грађанска заштита или „фанти” Антона Корошеца, вође Словеначке народне странке.

Али одиграо се још један важан догађај који је обојио кампању против владе ЈРЗ-а. Три српске опозиционе странке су потписале споразум са Мачеком 8. октобра 1937. у Фаркашићу, у којем су захтевале повратак пуних политичких слобода, ревизију устава из 1931. године и преуређење унутрашње организације Југославије на основу консензуса већине Срба, већине Хрвата и већине Словенаца.[13] То је омогућило српској Уједињеној опозицији да се прикаже као заговорница демократије и да побољша изгледе за решавање хрватског питања демократским средствима. Српска опозиција је сада могла да понуди кохерентну политичку стратегију и да нападне власт и на спољнополитичком и на домаћем плану. Приговорима да се Југославија удаљила од Француске, Британије и Мале антанте придружила се и оптужба да фашизам све више узима маха у земљи, што најупадљивије показује појава униформисаних формација ЈРЗ-а, за које се веровало да се неће либити да употребе насилна средства против политичких непријатеља.[14] Тако је српска опозиција добила моћан слоган међу демократски и анти-немачки (и у много мањој мери анти-италијански) оријентисаним српским становништвом: за мир и демократију, против тоталитарне агресије и фашизма у Југославији, који се доводе у везу са Стојадиновићем и његовом странком.

Одлике фашистичког стила Стојадиновићевог режима постале су много упадљивије током кампање за изборе који ће се одржати 11. децембра 1938. Стојадиновић се није либио да призна кнезу Павлу да је први велики скуп у Београду организован „потпуно à ла Хитлер”.[15] Мора да је мислио да ће намесник, убеђени англофил, такву организацију схватити као последицу прагматичних разлога, а не политичких уверења. Фашистички тон је дошао још више до изражаја у Петровграду (данашњи Зрењанин), где је скуп одржан на отвореном, а југословенски председник владе стигао колима са мотоциклистичком пратњом. Његов главни човек за пропаганду, Милан Јовановић-Стоимировић, забележио је са неодобравањем да је тамо „избила фашистичка организација Стојадиновићеве гарде наједном, нагло и громко. Униформисани чланови партије су се драли ‘Во-ђа-во-ђа-во-ђа!’ ... Све у свему, то се свету није допадало. Било је чак и негодовања, и то озбиљног, достојанственог.”[16] Но, исти штимунг је поновљен 13. новембра у Новом Саду, и то у још већим размерама. Према речима немачког посланика у Југославији, Виктора фон Херена, тај скуп је био грандиозан израз ауторитарности којом је Стојадиновић обојио своју странку.[17] Није била случајност то што је фашистичка иконографија највише дошла до изражаја на два скупа у северном делу Србије (Петровграду и Новом Саду), где је живела знатна немачка (и мађарска) мањина. Стојадиновић је једним ударцем убио две муве: показао је Берлину и Риму своју склоност фашистичким методама и осигурао гласове локалних Немаца. Али Стојадиновић није направио ниједан велики скуп у Шумадији, централном делу Србије, јер је знао да опонашање фашистичких метода не би било добро примљено међу српским сељацима. Очигледно је манипулисао коришћењем фашистичких метода да би остварио спољнополитички циљ који му је и код куће ишао на руку у погледу избора.

Стојадиновић је победио на изборима, али његов флерт са фашистичком иконографијом подрио је поверење кнеза Павла у њега. Једна каснија истрага је показала да је скуп у Новом Саду узнемирио намесника. Кнез Павле се пожалио шефу београдске полиције, Милану Аћимовићу, да је маса Стојадиновићу клицала „Вођа”. „Шта сам ја онда?”, питао је.[18] То се сасвим подудара са ониме што је регент рекао свом блиском пријатељу, историчару уметности Милану Кашанину: да је склонио Стојадиновића због његове амбиције да постане „други Дуче”.[19] Кнез Павле је изрежирао кризу у влади, па је Стојадиновић поднео оставку непуна два месеца после избора.

Стојадиновић се противио новој влади Драгише Цветковића због уступака Хрватима. На тој платформи основао је Српску радикалну странку, партију либерално-демократских схватања. Зато је занимљиво да је Стојадиновић наставио да носи етикету фашисте и у познијем периоду. То је делом било последица Цветковићевих сталних покушаја да га дискредитује у јавности: како би оправдао своју политику и оцрнио Стојадиновића, нови премијер је настојао да прикаже како је његов претходник био склизнуо у фашизам током свог мандата.[20] Кнез Павле и Цветковић су се прибојавали да ће Берлин и Рим вршити притисак да се Стојадиновић врати на власт јер су веровали у његов пријатељски однос према Силама осовине. Из тог разлога, а и да би га ућуткали поводом хрватског питања, интернирали су га у априлу 1940. године. Забринутост због Стојадиновића достигла је врхунац непосредно пред приступање Југославије Тројном пакту. Кнез Павле га је 18. марта 1941. предао Британцима, прекршивши тиме југословенски устав. Пошто је Черчилу било стало да увуче Југославију у рат, у Стојадиновићу је видео „потенцијалног квислинга” и пружио сву потребну помоћ како би некадашњег председника владе пребацили на Маурицијус, где ће остати до 1948. под будним оком британске колонијалне управе.[21] Велика је иронија што су после пуча од 27. марта, којим је Југославија фактички повукла свој приступ Тројном пакту, српски официри-пучисти предали и кнеза Павла Британцима. Кнез је интерниран у Кенији и дуго осуђиван и омаловажаван због тога што је склопио споразум са Немачком. Из тога се види колико је апсурдно узимати званичне британске оцене о Стојадиновићу и кнезу Павлу здраво за готово, јер су биле сасвим у функцији интереса Уједињеног Краљевства.  

Да закључимо, Стојадиновићева репутација као фашисте делом је била последица неуморне кампање коју су водили његови политички противници (различитих оријентација и у различитим тренуцима) и Британци како би га оцрнили, а делом последица кокетирања са фашистичким стилом у другом делу његовог мандата. Када је реч о потоњем, део се може приписати фашистичкој ери као духу времена, тј. опонашању фашистичког стила као узора који је био пријемчив зато што се чинило да има успеха. Али важну улогу је имала и Стојадиновићева политичка тактика, пошто он није пропуштао да нагласи Ћану како је настојао да устроји ЈРЗ по угледу на Фашистичку партију. Призор 300 униформисаних чланова партије који кличу италијанском министру спољних послова на железничкој станици у јануару 1939. није промакао Ћану као показатељ фашизације, посебно зато што није приметио да га је истих триста младића дочекало и у седишту ЈРЗ-а и још неколико пута током његове посете.[22] У томе се огледа суштина Стојадиновићевог поигравања са фашистичким мотивима: оно није било плод искрених уверења, већ је имало за циљ да направи утисак и пренесе поруку коју је у датом тренутку сматрао подесном. Све је то углавном била фасада у служби учвршћивања односа са Римом и Берлином. Треба имати у виду да је Стојадиновићева влада била најлибералнија у периоду од 1929. године (када је краљ Александар прогласио диктатуру) до пада Југославије 1941. Не само да није упражњавао корпоративизам, насиље против политичких противника и идеолошку индоктринацију, него је и расписао изборе, на којима је победио са мање од 60 процената гласова. Скупштина је распуштена тек после неговог пада са власти, а тада су уведени и логори за комунисте и анти-семитски закони.