Српске десничарске партије и интелектуалци у Краљевини Југославији, 1934-1941

Циљ пројекта је да понуди детаљну анализу главних карактеристика политичке идеологије и делатности српске деснице од убиства краља Александра Карађорђевића у октобру 1934. до уласка Краљевине Југославије у Други светски рат у априлу 1941. године. Реч је о јасно омеђеном периоду југословенске историје, који се подудара са успоном екстремне деснице широм Европе. Пројекат ће дати знатан допринос садашњем познавању европске деснице у периоду којим се бави. Случај Југославије између два светска рата већ је привукао интересовање у студијама фашизма, првенствено због усташког покрета, који је био на власти у пронацистичкој, марионетској Независној Држави Хрватској за време Другог светског рата. Фашистички покрет у којем су Срби чинили већину, Југословенски народни покрет ЗБОР под вођством Димитрија Љотића, далеко мање значајан од усташа, такође је већ разматран у науци. Многа од тих истраживања била су тенденциозна: обојена ставовима аутора (од којих су неки својевремено били припадници ЗБОР-а) или су пак настала као производ државне историографије у комунистичкој Југославији. Ипак, у последње време јављају се и уравнотеженији прикази. Међутим, режим принца Павла (1934-1941) ослањао се на Југословенску радикалну заједницу (ЈРЗ) и најбоље би се могао описати, слично другим сличним режимима тога времена, као конзервативни ауторитаризам. За разлику од екстремније деснице, ЈРЗ није до сада привукао много интересовања међу историчарима, што можда и није изненађујуће с обзиром на то да је „стара“, конзервативна десница и на европском нивоу добила знатно мање научне пажње од фашизма. Имајући у виду одређујуће карактеристике историјске епохе о којој је реч, пројекат ће се неизбежно усредсредити на различите струје унутар деснице, али ће истовремено узети у обзир оне идеолошке и политичке ставове који су им били заједнички. Такав приступ је неопходан јер је доминантна странка у овом периоду, ЈРЗ, у суштини била савез старих, конзервативних политичких партија са великим бројем присталица широм Југославије, изузев у Хрватској. ЈРЗ је оптуживана да је гајила фашистичке склоности, поготово док је председник владе био Милан Стојадиновић (који је уједно био и први председник странке). Са друге стране, готово ништа није написано о тој партији под вођством њеног другог и последњег председника, Драгише Цветковића, који је наследио Стојадиновића и на функцији премијера, иако је југословенски режим увео анти-семитске мере и основао логоре за комунисте управо за време његовог мандата. Када је изгубио власт, Стојадиновић је основао Српску радикалну странку, која ће постати љута опозиција влади, нарочито по питању споразума са Хрватима који је означио крај јединствене, централистички уређене Југославије. Чини се да је та нова странка – испоставило се кратког века, јер ју је влада убрзо угасила – имала чврсту конзервативно- десну оријентацију. Као најекстремнији, сам ЗБОР је био занемарљив политички фактор, освојивши на изборима 1935. и 1938. године свега један проценат гласова. Посветићемо се и недовољно проученом примеру екстремне деснице оличеном у политички неважној, али динамичној и живописној, Југословенској народној партији (тзв. борбашима), која се залагала за интегрално југословенство – став да Срби, Хрвати и Словенци чине један југословенски народ – и опонашала фашистичке методе политичке борбе.

Осим тога, ставови и активности појединих истакнутих интелектуалаца донекле су обојили политичку климу на десници у Србији и Југославији. Зато ће пројекат обухватити проучавање репрезентативних личности – књижевника и припадника Српске православне цркве – чији би рад и јавно изнети ставови могли дати нијансиранији и личнији увид у сложену стварност десничарских уверења него истраживање бирократског апарата политичких странака и државних органа. Најчувенија од тих личности је писац Милош Црњански. Предмет истраживања биће десничарске идеје у његовом књижевном делу и ширем друштвеном ангажману, као и одређени утицаји на његово стваралаштво проистекли из личног искуства службовања у дипломатским представништвима у Берлину и Риму. Пројекат ће обухватити још три писца: Драгишу Васића, Станислава Кракова и Владимира Велмар-Јанковића, три важне личности десничарске оријентације у јавном, политичком и књижевном животу Србије у Југославији, које су, као и Црњанског, нове комунистичке власти после 1945. године уклониле из историје српске књижевности из политичких разлога. Део пројекта је и критичко разматрање оптужби да су двојица црквених достојанственика, епископ Николај Велимировић и Јустин Поповић, гајила симпатије према екстремном национализму, па чак и фашизму. У склопу пројекта бавићемо се и појавом различитих тумачења светосавља, особено српске варијанте православне традиције, од којих су нека износили њихови млађи сарадници окупљени око студентског часописа Богословског факултета, на пример Димитрије Најдановић и Ђока Слијепчевић – потоњи истакнути идеолози ЗБОР-а – и која су се, чини се, приближавала фашистичкој идеологији. Још једна занимљива тема тиче се везе, ако је уопште постојала, између успона тврдог десничарског национализма и чињенице да су од 1935. и Велимировић и Поповић почели да се удаљавају од југословенства, које је раније имало средишњу улогу у њиховој политичкој теологији.

Једно од суштинских одлика српске деснице јесте то што је делала у вишенационалној држави: по етничкој структури, Југославија би се најпре могла упоредити са Првом Чехословачком Републиком, иако потоња никада није потпала под ауторитарну власт. Зато југословенско искуство има највише заједничког са земљама које су биле и мултинационалне и под влашћу ауторитарних режима, као Пољска и Румунија. Истраживање ће узети у обзир те сличности и понудити компаративну анализу. Национално питање у Југославији, у првом реду сукоб између Срба и Хрвата, онемогућио је да земља успостави унутрашњу стабилност и штетно је утицао на међународни положај Краљевине, па су ти шроблеми били у средишту пажње српске деснице. Значај те позадине одражава се, на пример, у томе што су (већински) српски екстремно десничарски/фашистички покрети истицали југословенство, а не српски национализам, као своје главно идеолошко начело. Насупрот њима, политички програм ЈРЗ-а обележило је постепено напуштање – фактичко, мада до 1939. не и номинално – концепта јединственог југословенског народа као начина да се ублаже национална трвења. Да бисмо боље разумели тај парадокс, пројекат ће обухватити проучавање места које је изградња југословенске нације имала у визији и практичној политици српских десничара. Покушаће и да одговори на питање како су десничари доживљавали националне мањине и за какву су се политику према њима залагали (при чему се под националним мањинама подразумевају сви нејугословенски народи у Југославији, превасходно Немци, Мађари и Албанци).

* Овај двогодишњи пројекат (2020-2022) се реализује у оквиру Програма за изврсне пројекте младих истраживача (ПРОМИС) финансираног од стране Фонда за науку Републике Србије, број пројекта 6062708, акроним SerbRightWing.