Jugoslovenstvo između nacionalne ideje i sredstva autoritarne vlasti

Dušan Fundić,
Balkanološki institut SANU

Jugoslovenstvo između nacionalne ideje i sredstva autoritarne vlasti

Predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije, Bogoljub Jevtić istakao je u deklaraciji svog kabineta podnetoj Narodnoj skupštini i Senatu, 3. januara 1935. da „Čuvati Jugoslaviju, čuvati jedinstvo jugoslovenske nacije i državnu celinu, to je najveći zakon, za sve i svakog, to je neodstupni zavet za celo naše pokolenje, i za budućnost… Kraljevina Jugoslavija je teritorijalna, politička i moralna tekovina mnogobrojnih generacija; to je sveti amanet Kralja Mučenika…“[1] Amanet kralja Aleksandra I Karađorđevića, ubijenog u Marseju oktobra 1934, sastojao se, ukratko, od Ustava koji je tri godine pre smrti „darovao“ svojim podanicima i ideje integralnog jugoslovenstva. Ideologija jugoslovenstva se temeljila na ideji da su Srbi, Hrvati i Slovenci suštinski jedinstvena nacija, sticajem istorijskih okolnosti razdvojeni pod viševekovnom vlašću stranih osvajača. Od druge polovine 19. veka namere pristalica južnoslovenskih pokreta bile su različite, u rasponu od borbe pod plaštom jugoslovenstva za interese nacije kojoj su pojedinci ili organizacije pripadali, preko političkog interesa da samo snažne i prostrane države mogu da obezbede nezavisnost i slobodu, do idealizma iskrenih jugoslovenskih nacionalista.[2]

Posle pobede u Prvom svetskom ratu i raspada Austrougarske, Kraljevina Srbija zajedno sa južnoslovenskim političarima, doskorašnjim podanicima Habzburga, pristupila je osnivanju nove države koja će vremenom dobiti i priznanje sila Antante. Prva decenija postojanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918–1929) bila je obeležena hroničnom političkom nestabilnošću, pre svega usled teškoća srpsko–hrvatskih odnosa. Ipak je između 1925. i 1927. na snazi bio sporazum između Nikole Pašića i Stjepana Radića, vođa Narodne radikalne stranke (NRS) odnosno Hrvatske seljačke stranke (HRSS). I jedan i drugi uživali su nesporno prvenstvo među Srbima, odnosno Hrvatima. Sporazum kojim se Radićeva stranka odrekla svog republikanizma (odrednica republikanska izbačena je i iz imena stranke) i prihvatila državno uređenje posle godina bojkota političkog života bio je važan korak napred.[3]  Kraljevina je, što je osim nekolicine izuzetaka bio obrazac u međuratnoj Evropi, bila nestabilna ustavna i parlamentarna država. Pored stranačkih sukoba, problem su predstavljale i autokratske tendencije regenta, docnije kralja, Aleksandra koji je već u decembru 1918. sprečio izbor Nikole Pašića za predsednika prve vlade nove države i pored saglasnosti političkih stranaka za njegov izbor.[4]

Posle Pašićeve smrti (1926) dalje zaoštravanje političke situacije dovelo je do pucnjave u Narodnoj skupštini u kojoj je Puniša Račić, član NRS, usmrtio i ranio nekoliko članova HSS. Od posledica ranjavanja, Stjepan Radić je preminuo avgusta 1928. Kralj je reagovao 6. januara 1929. uvođenjem diktature koja će nastaviti dotadašnji unitarizam i centralizam, ali uz novinu na planu nacionalne ideologije. Sve identitetske razlike stavljene su po strani, doneti su zakoni koji su zabranjivali bilo kakve organizacije koje bi širile “plemensku“ svest. Između 6. januara i 3. oktobra 1929, zaključno sa zakonom o uređenju zemlje, sada podeljene na banovine imenovane po geografskim toponimima, napuštena je ideja troimenog naroda – „plemena“ – Srba, Hrvata i Slovenaca i proglašena je jedna, jugoslovenska nacija.[5] Kraljevo uvođenje lične vlasti bilo je deo autoritarizacije koja se širila evropskim kontinentom. Takve promene pravdane su političkim sukobima, ekonomskim teškoćama, opasnošću od komunističke revolucije i slično. Slučaj Jugoslavije imao je ipak mnogo više sličnosti sa ponašanjem srpskih, i ostalih balkanskih, monarha druge polovine 19. veka čiju su vlast pokušavale da ograniče narastajuće političke partije. Aleksandrova vlast nije podrazumevala radikalni zaokret poput onih u srednjoj ili zapadnoj Evropi koji su obećavali „revoluciju zdesna“ ili se obrušavali na rasne neprijatelje. U Jugoslaviji je posle 1929. bilo „malo demokratije“, ali i malo fašizma.[6]

.Dve godine kasnije (1931) Jugoslavija je od suverena dobila ustav, tzv. Oktroisani, koji je vratio ograničene parlamentarne slobode, ali samo za opštejugoslovenske organizacije dok je vladar zadržao prevladavajući uticaj. Do 1933. posle održanih izbora oformljena je politička organizacija sačinjena od izabranih poslanika, Jugoslovenska nacionalna stranka (JNS), koja je vršila vlast u duhu Kraljevih načela.[7] U programu ove partije istaknuto je da su Srbi, Hrvati i Slovenci pripadnici jedne jugoslovenske nacije prema poreklu, jeziku, viševekovnim aspiracijama, zajedničkoj istorijskoj sudbini i iskustvima dok je jugoslovensko nacionalno jedinstvo posmatrano kao prirodna činjenica. Pripadnici stranke će narednih godina putovati zemljom i na nizu mitinga, sastanaka praćenih štampom, propagandnim filmovima i sličnim sredstvima širiti ideju jugoslovenstva. Važno je primetiti da dok je proglašen raskid sa svime što je obeležilo Kraljevinu pre 1929. u jednom od najvažnijih aspekata to nije odgovaralo istini. Naime, većina ministara i vršioca vlasti „regrutovana“ je iz istog kruga ljudi.

Već početkom tridesetih godina javila se reakcija pripadnika nekadašnjih političkih stranaka, ideološki različitih, od hrvatskih nacionalista sklonih federalizaciji do izrazito jugoslovenski orijentisanih liberala i demokrata koji su osuđivali centralizam, unitarizam i(li) nedostatak političkih sloboda. Kralj se, međutim, sve do smrti držao načela postavljenih 1929. Nestankom njegovog neupitnog autoriteta pokazalo se da je koncept integralnog jugoslovenstva ostao na krhkim nogama. Već početkom 1935. JNS se suočila sa snažnim otporom svojoj politici utemeljenoj na kraljevom nasleđu. Represija vlasti nailazila je na nasilne odgovore opozicije što je produbljivalo krizu u zemlji.[8] Izložena različitim pritiscima vlada Bogoljuba Jevtića pokazala se sve autoritarnijom da bi se izbori maja 1935. pretvorili u obostrani teror. Knez-namesnik Pavle Karađorđević, brat od strica pokojnog kralja, nastavljajući prevlast Krune nad Vladom, oborio je sa vlasti Jevtića koji nije dobio zadovoljavajući broj glasova.

Potom je Milan Stojadinović, nekada ministar finansija i politički štićenik Nikole Pašića, prilikom preuzimanja vlasti oformio novu političku organizaciju: Jugoslovensku radikalnu zajednicu (JRZ). Sama struktura stranke ukazivala je na novi zaokret u politici jugoslovenstva. JRZ je stvorena fuzijom jedne frakcije NRS, Slovenačke ljudske stranke i Jugoslovenske muslimanske organizacije. Poslednje dve su u svojim redovima okupljale većinu Slovenaca, odnosno bosanskohercegovačkih muslimana. Nijedna od pomenutih partija nije izgubila svoje lokalne osobenosti te se o JRZ može govoriti pre kao o koalicionom bloku nego o jedinstvenoj partiji. Stojadinovićeva namera je bila da političkim izolovanjem HSS primora Radićevog naslednika Vlatka Mačeka na saradnju.[9] Program JRZ ukazivao je na potrebu jedinstva države i naroda, uz monarhiju i dinastiju Karađorđević, ali i „poštovanje triju imena naših naroda“. Drugim rečima, bez obzira na već uobičajeno pozivanje na Kraljev amanet, Stojadinović se, uz podršku kneza Pavla, vratio ideji troimenog naroda, nagoveštavajući uz to i mogućnost neodređenih samouprava kako bi se umirile regionalne i istorijske posebnosti.[10] Nije bez značaja da je Stojadinovićeva vlada dozvolila upotrebu „plemenskih“ zastava i simbola zabranjenih od 1930.

Ideja o prihvatanju osobenosti jugoslovenskih naroda praćena je uverenjem da je nastanak jedinstvene nacije stvar budućnosti. Takvo poimanje jugoslovenskog identiteta uglavnom se naziva realnim jugoslovenstvom.[11] Pripadnici JRZ govorili su o rasno i nacionalno jednom narodu, ali i o tri individualnosti stvorene istorijskim razvojem kojih Srbi, Hrvati i Slovenci ne treba da se odreknu.[12] Povratak na poštovanje „tri imena naših naroda“ izazvala je oštar otpor i kritike pristalica bivšeg režima. U jednoj interpelaciji grupe senatora, pripadnika JNS, iz novembra 1935, Stojadinović je optužen za napuštanje amaneta kralja Aleksandra, vođenje politike „protivu osnovnih načela zdrave jugoslovenske misli“, pad autoriteta vlasti i anarhiju u zemlji i konačno „nezapamćen terorizam protiv svakoga svesnog nacionalnog čoveka“.[13] S druge strane, Stojadinović je viđenije pristalice Jevtićeve vlade nazivao jugo-fašistima, ističući da u JRZ mogu da stupe svi osim njih.[14]  Sukob između JRZ i JNS jasno ilustruje promenu koja je usledila dolaskom Stojadinovića na vlast. Ovaj sukob je priveden kraju nakon pokušaja atentata na Stojadinovića u skupštini, u martu 1936. Knez Pavle i njegov predsednik vlade smatrali su da iza atentata stoji Petar Živković, raniji predsednik Ministarskog saveta (1929– 1932) i stub Aleksandrove diktature, koji je u Stojadinovićevoj vladi vršio dužnost ministra vojske i mornarice. Iako u potonjoj optužnici general Živković nije pomenut, Stojadinović je (zajedno sa knezom Pavlov) iskoristio ovaj događaj da se reši moćnog učesnika jugoslovenske političke scene. Stojadinović je takođe iskoristio ovaj događaj da se predstavi kao borac za demokratiju nasuprot snagama nekadašnje diktature.[15] Nakon gubitka položaja, Živković je postao predsednik JNS kojoj je, prema proglasu iz avgusta 1936, cilj i dalje bila „jedna i nedeljiva jugoslovenska kraljevina sa jednim narodom u jednoj državi… decentralizovana unitarna država, jedan slobodan, ravnopravan i nacionalno nedeljiv narod“.[16]

Takođe, dok se način vladanja kralja Aleksandra može opisati kao paternalistički autoritarizam, koji je bio dodatno zaoštren u periodu neposredno posle njegovog ubistva, Milan Stojadinović želeo je da se prikaže kao modernizatorski vođa koji odlučno rešava nagomilane probleme.[17] U praksi je Stojadinovićeva vlast zaista bila „liberalnija“ u primeni (ili neprimenjivanju) zakona iz vremena Aleksandrove diktature ‒ ukratko, vlast je bila „demokratskija od prethodne, ali ne demokratska“.[18]

Jugoslovenstvo je, posle 1929, moguće posmatrati ne samo kao nacionalnu ideju, ili projekat izgradnje nacije, već i kao sredstvo autoritarne vlasti. Preciznije, određen koncept jugoslovenstva bio je u praksi vezan za „jakog čoveka“ koji je sistemom „odozgo–na dole“, dekretima ili političkim kombinacijama, pokušavao da legitimiše svoju vlast. Takav pogled na jugoslovenstvo posebno je važan kada se uzme u obzir da integralno jugoslovenstvo nije ostalo zvanična politika dugo posle smrti kralja Aleksandra. Između njegovog ubistva i dolaska JRZ na vlast prošlo je samo osam meseci, dok se koncept realnog jugoslovenstva ubrzo nakon Stojadinovićevog pada s vlasti (februar 1939) pretvorio u dogovor Krune i HSS-a o nastanku Banovine Hrvatske (avgust 1939), što je praktično bio uvod u federalizaciju zemlje i napuštanje koncepta jedinstvene jugoslovenske nacije.  

Zarad sagledavanja politika jugoslovenstva u odgovarajućem okviru važno je istaći da je povratak Stojadinovićeve vlade na stanje pre 1929. bio put kojim su krenuli i njegovi politički protivnici. Ujedinjena opozicija (Demokratska stranka, NRS, Savez zemljoradnika) postigla je sporazum sa vođstvom Seljačko-demokratske koalicije koju su činili HSS i Samostalna demokratska stranka (čije članstvo su mahom činili Srbi iz oblasti nekadašnje Austrougarske) u Farkašiću, oktobra 1937. Dogovorena je borba za novi ustav dok su se učesnici složili oko nasledne parlamentarne monarhije sa dinastijom Karađorđević, maloletnim kraljem Petrom II i postojećim namesništvom. Za buduće uređenje, smatrali su, neophodan je povratak političkih sloboda i demokratije uz slaganje većine Srba, većine Hrvata i većine Slovenaca. Sporazum opozicionih snaga u Jugoslaviji koji se može posmatrati kao demokratski oblik realnog jugoslovenstva srušiće se kao i njegova „autoritarna varijanta“ sporazumom iz avgusta 1939.[19]

Obaranje Stojadinovićeve vlade, zaverom njegovih saradnika uz podršku kneza Pavla, kao i potonji sporazum o formiranju Banovine Hrvatske, vodili su daljoj autoritarizaciji političkog života. Ličnom odlukom regenta nastala je nova administrativna jedinica sa značajno širim ovlašćenjima od banovina stvorenih 1929. dok je HSS bez održanih izbora u njoj preuzela vlast, mada nije bilo sumnje o podršci koju je ta stranka uživala među Hrvatima. Problem je zapravo bio nedostatak legitimiteta sporazuma, jer su srpski politički činioci (kao i predstavnici bosanskih muslimana) skoro u potpunosti zaobiđeni. Doduše, moguće je postaviti i pitanje volje skoro četvrtine nekatoličkog stanovništva novostvorene banovine. Takvo „rešenje“ državnog uređenja niko nije smatrao konačnim i govorilo se o plebiscitima i mogućim promenama unutrašnjih granica. Time je posle dve decenije pokušaja da se sprovedu u delo ideje jugoslovenstva, shvaćenog kao nešto više od prostog državljanstva, politički život krenuo da se razvija u pravcu višenacionalne države.