Poreklo jedne fašističke reputacije: Milan Stojadinović, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije (1935-1939)

Dragan Bakić
Balkanološki institut SANU

Poreklo jedne fašističke reputacije: Milan Stojadinović, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije (1935-1939)

Milan Stojadinović, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije (24. jun 1935 ‒ 4. februar 1939), uspostavio je srdačne odnose sa Musolinijevom Italijom i Hitlerovom Nemačkom, što mu je donelo reputaciju čoveka koji je bio na dobrom putu da i sam postane fašista. To je bilo opšte mesto u istoriografiji komunističke Jugoslavije, u kojoj je smatran za jedinog odgovornog za to što je Jugoslavija zamenila podršku zapadnim demokratskim zemljama kolaboracijom sa Silama osovine.[1] Jedan američki istoričar slovenačkog porekla ga je prikazao kao ambicioznog državnika koji je pribegavao fašističkim metodama kako bi uspostavio diktaturu.[2] Drugi su, pak, jugoslovenskog premijera opisivali kao „političkog oportunistu” koji je igrao na kartu tržišta nacističke Nemačke radi ekonomske dobiti.[3] U jednom novijem istraživanju, zaključeno je da nema osnova da se Stojadinović posmatra kao fašistički diktator.[4]

Posle atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića u oktobru 1934. godine, knez Pavle, namesnik maloletnog prestolonaslednika (1934-1941), i njegov premijer latili su se teškog zadatka da umire unutrašnja trvenja izazvana hrvatskim separatizmom i da se obezbede od revizionističkih pokušaja susednih država. U međunarodnoj situaciji obeleženoj rastućim uticajem Sila osovine, gde prijateljski odnosi sa Francuskom i regionalni savezi poput Male i Balkanske antante nisu bili dovoljan garant bezbednosti, Stojadinović je 25. marta 1937. potpisao sporazum o prijateljstvu sa Italijom. Italijanski ministar spoljnih poslova, Galeaco Ćano, gajio je lične simpatije prema Stojadinoviću i smatrao je da su njegova politička uverenja fašistička.[5] Za Italiju, sporazum je predstavljao branu od pretnje u koju bi se Nemačka mogla pretvoriti posle neizbežnog Anšlusa. Jugoslavija je pošteđena glavne opasnosti spolja i paralisala je spoljašnju potporu Hrvatskoj seljačkoj stranci Vladimira Mačeka i profašističkom terorističkom ustaškom pokretu, čiji pripadnici su se skrivali u Italiji i bili odgovorni za atentat na kralja. No, Stojadinović je gajio i bliske odnose sa Nemačkom kako bi zaštitio zemlju od još jedne promene italijanske politike.[6] Važno je imati u vidu da nije na sebe preuzeo nikakve obaveze prema totalitarnim silama i da je držao srednji kurs između dva ideološka bloka u Evropi – demokratske Francuske i Britanije sa jedne strane i Sila osovine sa druge. Paralelno je odražavao ravnotežu između Italije i Nemačke, što mu je omogućavalo da neutrališe pritisak obeju sila. Dakle, njegovu spoljnu politiku diktirali su realpolitički obziri i bila je izuzetno uspešna.

Zapravo, koreni Stojadinovićeve reputacije kao fašiste u nastajanju leže u propagandi njegovih političkih protivnika. Zabranjena Komunistička partija proglasila ga je fašistom, ali njihov glas se nije daleko čuo, a osim toga, ta je optužba bila deo grube komunističke kvalifikacije jugoslovenske kraljevine kao „monarhističko-fašističke diktature”. Komunističko shvatanje je dobilo na značaju tek posle rata, kada je usvojeno u zvaničnoj istoriografiji. Među srpskom demokratskom opozicijom, Dragoljub Jovanović, lider Zemljoradničke levice, prvi je napao Stojadinovića, i to već februara 1937. godine, tj. pre nego što je potpisan sporazum sa Italijom. Isticao je da se u Evropi stvaraju dva fronta, demokratski i fašistički, tvrdeći da je svako ko za sebe kaže da je neutralan u stvari „na strani fašizma”.[7] To nije bilo iznenađujuće ako se ima u vidu njegovo zalaganje za „rusko-francusko-englesku orijentaciju, za demokratiju, za Slovenstvo” bez mnogo obaziranja na realnost. Međutim, najveći udarac imidžu Stojadinovićeve Jugoslovenske radikalne zajednice (JRZ) zadala je usklađena kampanja Ujedinjene opozicije – koalicije Demokratske stranke, Zemljoradničke stranke i jedne frakcije radikala. Njihova kampanja posebno je došla do izražaja od oktobra 1937. godine. Do tada su srpske opozicione partije već bile usmerile svoju oštricu na zbližavanje sa Italijom i promenu kursa jugoslovenske politike, koristeći simpatije srpskog naroda prema saveznicima iz Prvog svetskog rata. „Vlada g. Stojadinovića se podala inicijativi iz Rima i Berlina, u kojoj je jedini cilj odvajanje Jugoslavije od dosadašnjeg njenog spoljno-političkog sistema” i počela da dela „izvan okvira Lige naroda, izvan politike Francuske i Engleske, koja zasniva čuvanje mira na kolektivnoj bezbednosti”, pisalo je u deklaraciji koju su potpisali predvodnici Radikalne, Zemljoradničke i Demokratske stranke.[8] Još jedan pokazatelj njihove namere da steknu političke poene kritikujući Stojadinovićevu nepopularnu spoljnu politiku bilo je to što su iskoristili posetu francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Beogradu u decembru 1937. da podstaknu nezadovoljstvo u narodu.[9]

Pored toga, Ujedinjena opozicija je optužila vladu da formira sopstvene „jurišne odrede” i zapretila da će na teror odgovoriti silom.[10] Lideri opozicije su se čak obratili i Namesništvu, upozoravajući da prvaci JRZ „stvaraju borbene organizacije svojih pripadnika, uniformišu ih, i spremaju se, kako smo izvešteni, i da ih naoružaju, pa da sa takvim, organizovanim, uniformisanim i naoružanim četama otpočnu borbu.”[11] To se odnosilo na omladinu JRZ, koja se upravo pripremala da održi veliki kongres u Beogradu. U stvari, odgovarajuće uniforme bile su obavezne za omladince koje su pratili Stojadinovića na putovanjima po zemlji, prisustvovali zvaničnim dočecima tokom poseta stranih zvaničnika i obezbeđivali stranačke mitinge tokom izbora 1938. godine. Ukupno uzev, nije ih bilo mnogo. Treba napomenuti i da je nošenje uniformi bilo rasprostranjena moda u čitavoj Evropi toga vremena i nipošto nije bilo svojstveno samo fašističkim grupama ili krajnjoj desnici.[12] Iako dovoljan povod da izazove oštre kritike političkih protivnika, čini se da su razmere nošenja uniformi zapravo odražavale činjenicu da omladina JRZ-a nije bila ni približno brojna kao masovni pokreti u Italiji i Nemačkoj. Štaviše, nije imala ni ozbiljniju organizaciju niti bila militantnija od drugih partijskih formacija u Jugoslaviji kao što su Mačekova Hrvatska seljačka zaštita i Hrvatska građanska zaštita ili „fanti” Antona Korošeca, vođe Slovenačke narodne stranke.

Ali odigrao se još jedan važan događaj koji je obojio kampanju protiv vlade JRZ-a. Tri srpske opozicione stranke su potpisale sporazum sa Mačekom 8. oktobra 1937. u Farkašiću, u kojem su zahtevale povratak punih političkih sloboda, reviziju ustava iz 1931. godine i preuređenje unutrašnje organizacije Jugoslavije na osnovu konsenzusa većine Srba, većine Hrvata i većine Slovenaca.[13] To je omogućilo srpskoj Ujedinjenoj opoziciji da se prikaže kao zagovornica demokratije i da poboljša izglede za rešavanje hrvatskog pitanja demokratskim sredstvima. Srpska opozicija je sada mogla da ponudi koherentnu političku strategiju i da napadne vlast i na spoljnopolitičkom i na domaćem planu. Prigovorima da se Jugoslavija udaljila od Francuske, Britanije i Male antante pridružila se i optužba da fašizam sve više uzima maha u zemlji, što najupadljivije pokazuje pojava uniformisanih formacija JRZ-a, za koje se verovalo da se neće libiti da upotrebe nasilna sredstva protiv političkih neprijatelja.[14] Tako je srpska opozicija dobila moćan slogan među demokratski i anti-nemački (i u mnogo manjoj meri anti-italijanski) orijentisanim srpskim stanovništvom: za mir i demokratiju, protiv totalitarne agresije i fašizma u Jugoslaviji, koji se dovode u vezu sa Stojadinovićem i njegovom strankom.

Odlike fašističkog stila Stojadinovićevog režima postale su mnogo upadljivije tokom kampanje za izbore koji će se održati 11. decembra 1938. Stojadinović se nije libio da prizna knezu Pavlu da je prvi veliki skup u Beogradu organizovan „potpuno à la Hitler”.[15] Mora da je mislio da će namesnik, ubeđeni anglofil, takvu organizaciju shvatiti kao posledicu pragmatičnih razloga, a ne političkih uverenja. Fašistički ton je došao još više do izražaja u Petrovgradu (današnji Zrenjanin), gde je skup održan na otvorenom, a jugoslovenski predsednik vlade stigao kolima sa motociklističkom pratnjom. Njegov glavni čovek za propagandu, Milan Jovanović-Stoimirović, zabeležio je sa neodobravanjem da je tamo „izbila fašistička organizacija Stojadinovićeve garde najednom, naglo i gromko. Uniformisani članovi partije su se drali ‘Vo-đa-vo-đa-vo-đa!’ ... Sve u svemu, to se svetu nije dopadalo. Bilo je čak i negodovanja, i to ozbiljnog, dostojanstvenog.”[16] No, isti štimung je ponovljen 13. novembra u Novom Sadu, i to u još većim razmerama. Prema rečima nemačkog poslanika u Jugoslaviji, Viktora fon Herena, taj skup je bio grandiozan izraz autoritarnosti kojom je Stojadinović obojio svoju stranku.[17] Nije bila slučajnost to što je fašistička ikonografija najviše došla do izražaja na dva skupa u severnom delu Srbije (Petrovgradu i Novom Sadu), gde je živela znatna nemačka (i mađarska) manjina. Stojadinović je jednim udarcem ubio dve muve: pokazao je Berlinu i Rimu svoju sklonost fašističkim metodama i osigurao glasove lokalnih Nemaca. Ali Stojadinović nije napravio nijedan veliki skup u Šumadiji, centralnom delu Srbije, jer je znao da oponašanje fašističkih metoda ne bi bilo dobro primljeno među srpskim seljacima. Očigledno je manipulisao korišćenjem fašističkih metoda da bi ostvario spoljnopolitički cilj koji mu je i kod kuće išao na ruku u pogledu izbora.

Stojadinović je pobedio na izborima, ali njegov flert sa fašističkom ikonografijom podrio je poverenje kneza Pavla u njega. Jedna kasnija istraga je pokazala da je skup u Novom Sadu uznemirio namesnika. Knez Pavle se požalio šefu beogradske policije, Milanu Aćimoviću, da je masa Stojadinoviću klicala „Vođa”. „Šta sam ja onda?”, pitao je.[18] To se sasvim podudara sa onime što je regent rekao svom bliskom prijatelju, istoričaru umetnosti Milanu Kašaninu: da je sklonio Stojadinovića zbog njegove ambicije da postane „drugi Duče”.[19] Knez Pavle je izrežirao krizu u vladi, pa je Stojadinović podneo ostavku nepuna dva meseca posle izbora.

Stojadinović se protivio novoj vladi Dragiše Cvetkovića zbog ustupaka Hrvatima. Na toj platformi osnovao je Srpsku radikalnu stranku, partiju liberalno-demokratskih shvatanja. Zato je zanimljivo da je Stojadinović nastavio da nosi etiketu fašiste i u poznijem periodu. To je delom bilo posledica Cvetkovićevih stalnih pokušaja da ga diskredituje u javnosti: kako bi opravdao svoju politiku i ocrnio Stojadinovića, novi premijer je nastojao da prikaže kako je njegov prethodnik bio skliznuo u fašizam tokom svog mandata.[20] Knez Pavle i Cvetković su se pribojavali da će Berlin i Rim vršiti pritisak da se Stojadinović vrati na vlast jer su verovali u njegov prijateljski odnos prema Silama osovine. Iz tog razloga, a i da bi ga ućutkali povodom hrvatskog pitanja, internirali su ga u aprilu 1940. godine. Zabrinutost zbog Stojadinovića dostigla je vrhunac neposredno pred pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Knez Pavle ga je 18. marta 1941. predao Britancima, prekršivši time jugoslovenski ustav. Pošto je Čerčilu bilo stalo da uvuče Jugoslaviju u rat, u Stojadinoviću je video „potencijalnog kvislinga” i pružio svu potrebnu pomoć kako bi nekadašnjeg predsednika vlade prebacili na Mauricijus, gde će ostati do 1948. pod budnim okom britanske kolonijalne uprave.[21] Velika je ironija što su posle puča od 27. marta, kojim je Jugoslavija faktički povukla svoj pristup Trojnom paktu, srpski oficiri-pučisti predali i kneza Pavla Britancima. Knez je interniran u Keniji i dugo osuđivan i omalovažavan zbog toga što je sklopio sporazum sa Nemačkom. Iz toga se vidi koliko je apsurdno uzimati zvanične britanske ocene o Stojadinoviću i knezu Pavlu zdravo za gotovo, jer su bile sasvim u funkciji interesa Ujedinjenog Kraljevstva. 

Da zaključimo, Stojadinovićeva reputacija kao fašiste delom je bila posledica neumorne kampanje koju su vodili njegovi politički protivnici (različitih orijentacija i u različitim trenucima) i Britanci kako bi ga ocrnili, a delom posledica koketiranja sa fašističkim stilom u drugom delu njegovog mandata. Kada je reč o potonjem, deo se može pripisati fašističkoj eri kao duhu vremena, tj. oponašanju fašističkog stila kao uzora koji je bio prijemčiv zato što se činilo da ima uspeha. Ali važnu ulogu je imala i Stojadinovićeva politička taktika, pošto on nije propuštao da naglasi Ćanu kako je nastojao da ustroji JRZ po ugledu na Fašističku partiju. Prizor 300 uniformisanih članova partije koji kliču italijanskom ministru spoljnih poslova na železničkoj stanici u januaru 1939. nije promakao Ćanu kao pokazatelj fašizacije, posebno zato što nije primetio da ga je istih trista mladića dočekalo i u sedištu JRZ-a i još nekoliko puta tokom njegove posete.[22] U tome se ogleda suština Stojadinovićevog poigravanja sa fašističkim motivima: ono nije bilo plod iskrenih uverenja, već je imalo za cilj da napravi utisak i prenese poruku koju je u datom trenutku smatrao podesnom. Sve je to uglavnom bila fasada u službi učvršćivanja odnosa sa Rimom i Berlinom. Treba imati u vidu da je Stojadinovićeva vlada bila najliberalnija u periodu od 1929. godine (kada je kralj Aleksandar proglasio diktaturu) do pada Jugoslavije 1941. Ne samo da nije upražnjavao korporativizam, nasilje protiv političkih protivnika i ideološku indoktrinaciju, nego je i raspisao izbore, na kojima je pobedio sa manje od 60 procenata glasova. Skupština je raspuštena tek posle negovog pada sa vlasti, a tada su uvedeni i logori za komuniste i anti-semitski zakoni.